коју изговарај указујући на своју постељу:

Човекољубиви Господару, неће ли ми ова постеља бити гроб или ћеш душу моју бедну још обасјати даном? Ето, преда мном је гроб; ето, преда мном стоји смрт! Господе, бојим се Твога суда и бескрајних мука, а не престајем чинити зло; Тебе, Господа Бога свог свагда разгневљујем, и Пречисту Твоју Матер, и све Небеске Силе, и мог светог Анђела Чувара. Знам, Господе, да сам недостојан Твога човекољубља, а достојан сам сваке осуде и муке. Но, Господе, хтео ја или не, спаси ме. Јер ако праведника спасеш, то није ништа нарочито; и ако чистога помилујеш, то није ништа чудновато, јер су достојни Твоје милости. Али, на мени грешном учини чудо милости Своје; у томе покажи чудо човекољубља Свог, да не надвлада моја грешност Твоју неисказану доброту и милосрђе; и како хоћеш уради са мном.