коју изговарај указујући на своју постељу:

Човекољубиви Господару, неће ли ми ова постеља бити гроб или ћеш душу моју бедну још обасјати даном? Ето, преда мном је гроб; ето, преда мном стоји смрт! Господе, бојим се Твога суда и бескрајних мука, а не престајем чинити зло; Тебе, Господа Бога свог свагда разгневљујем, и Пречисту Твоју Матер, и све Небеске Силе, и мог светог Анђела Чувара. Знам, Господе, да сам недостојан Твога човекољубља, а достојан сам сваке осуде и муке. Но, Господе, хтео ја или не, спаси ме. Јер ако праведника спасеш, то није ништа нарочито; и ако чистога помилујеш, то није ништа чудновато, јер су достојни Твоје милости. Али, на мени грешном учини чудо милости Своје; у томе покажи чудо човекољубља Свог, да не надвлада моја грешност Твоју неисказану доброту и милосрђе; и како хоћеш уради са мном.

Pointing to thy bed, say:
O Master, Lover of mankind, is this bed to be my coffin, or wilt Thou enlighten my wretched soul with another day? Behold, the coffin lieth before me; behold, death confronteth me. I fear, O Lord, Thy judgment and the endless torments, yet I cease not to do evil. My Lord God, I continually anger Thee, and Thy most pure Mother, and all the heavenly powers, and my holy Guardian Angel. I know, O Lord, that I am unworthy of Thy love for mankind, but am worthy of every condemnation and torment. But, O Lord, whether I will it or not, save me. For to save a good man is no great thing, and to have mercy on the pure is nothing wonderful, for they are worthy of Thy mercy; but on me, a sinner, show the wonder of Thy mercy; in this reveal Thy love for mankind, lest my wickedness prevail over Thine inexpressible goodness and mercy; and order my life as Thou wilt.