Нісьм дово́лен^*, Влади́ко Го́споди, да вни́деши под кров душі́ моєя́, но поне́же хо́щеши Ти, я́ко Человіколю́бець, жи́ти во мні, дерза́я приступа́ю; повеліва́єши, да отве́рзу две́рі, я́же Ти єди́н созда́л єси́, і вни́деши со человіколю́бієм я́коже єси́, вни́деши і просвіща́єши помраче́нний мой по́мисл. Ві́рую, я́ко сіє́ сотвори́ши, не бо блудни́цю, со слеза́ми прише́дшую к Тебі́, отгна́л єси́; ніже́ митаря́ отве́ргл єси́ пока́явшася; ніже́ разбо́йника, позна́вша Ца́рство Твоє́, отгна́л єси́; ніже́ гони́теля пока́явшася оста́вил єси́, є́же бі; но от покая́нія Тебі́ прише́дшия вся, в ли́ці Твої́х друго́в вчини́л єси́, єди́н сий благослове́нний всегда́, ни́ні і в безконе́чния ві́ки. Амі́нь.

Нисам заслужан, Владару Господе, да уђеш под кров душе моје; али пошто као човекољубив желиш да живиш у мени, усуђујући се приступам. Наређујеш, ја ћу отворити врата која си Ти једини створио, и ући ћеш са човекољубљем какав јеси; ући ћеш и просветићеш мој помрачени разум. Верујем да ћеш то учинити, јер ниси отерао блудницу која Ти је дошла са сузама, нити си одбацио цариника који се покајао, нити си одгурнуо разбојника који је познао Царство Твоје, нити оставио покајаног гонитеља као што је био, него си све који су Ти с покајањем пришли уврстио међу пријатеље Своје, Ти који си једини Благословен свагда, сада и у бесконачне векове. Амин.